Pšenica (lat. Triticum) pripada porodici trava prepoznatljivim po dugom i uskom lišću i jedva vidljivim cvetovima. Istoj porodici pripadaju raž, kukuruz, zob i mnoge druge vrste. Pšenica koju danas koristimo u svakodnevnom životu nastala je od divljih trava koje su mutacijom ili genetskom modifikacijom dovedene do oblika koji danas imaju, a njihovo seme je znatno veće i stabilnije, što ga čini otpornim na rasipanje.
Pšenica je druga biljka po uzgoju za masovnu proizvodnju, nakon kukuruza, a i ispred pirinča. Uzgaja se za prehranu (proizvodnju brašna), proizvodnju alkoholnih pića, kao biogorivo, građevinski materijal ili za ishranu stoke. U Srbiji, pšenica se gaji pretežno u Vojvodini, pre svega zbog činjenice da se radi o ravničarskim predelima sa kontinentalnom klimom koji pogoduju uzgoju ove biljke.
Stablo pšenice je člankovito, cilindrično i šuplje u sredini. Može narasti do metar u visinu, zbog čega ređe dolazi do poleganja pa se smatra otpornijom u odnosu na pređašnje vrste koje su bile visoke i do metar i po. Listovi pšenice su naizmenično raspoređeni, a sastoje se od peteljke, rukavca i jezička. Koren pšenice je dvodelan; primarni deo korenskog sistema služi za upijanje vode i hranljivih materija iz zemljišta, a sekundarni deo raste do dva metra dubine i služi za stabilizaciju biljke.
Na vrhu stabljike stvara se klas u kojem se nalaze zrna. Svako zrno na sebi ima brazdu i dlakavi vršak. Zrna su bele ili žute boje, a neka mogu da budu i crvena.
Vrsta: Biljka (Plantae)
Porodica: Poaceae
Rod: Triticum
Vremenski uslovi sadnje: kontinentalna klima
Stanište: duboka, umereno vlažna i blago kisela tla bogata humusom s pH vrednošću od 6.5 do 7
Način gajenja: semenom
Vreme setve: oktobar (zavisno od vremenskih prilika i sorte)
Vreme klijanja: na temperaturi od 14°C do 20°C - manje od nedelju dana
Upotreba: narodna medicina, kulinarstvo
Vrste pšenice
Najpoznatije vrste pšenice su:
- Pšenica ozima obična
- Pšenica ozima tvrda
- Pšenica jara obična
- Pšenica jara tvrda
- Krupnik
Glavna razlika između jare i ozime pšenice je ta što ozima pruža stabilnije i veće prihode, zbog čega ima veći ekonomski značaj.
Pšenica ozima obična
Odlikuje je meko zrno, a sadi se na jesen (u oktobru). Vegetacija traje devet meseci.
Pšenica ozma tvrda
Seje se u isto vreme kad i pšenica ozima obična, a ono što ih međusobno razlikuje jeste vrsta zrna. Pšenica ozima tvrda ima tvrđe zrno u odnosu na običnu pšenicu.
Pšenica jara obična
Drugačije se naziva i meka pšenica. Otporna je na visoke temperature i sušu, daje velike prinose, ali njeno zrno je srednjeg kvaliteta. Ima kraći period vegetacije.
Pšenica jara tvrda
Poseduje zbijen klas i tvrdo zrno, a odlikuje je izuzetan kvalitet brašna, zahvaljujući većem sadržaju kvalitetnih belančevina. Pogodna je za uzgoj na sušnim područjima, ali daje manje prinosa od pšenice mekog zrna.
Krupnik
Ima veće zrno od obične pšenice i visoku stabljiku, zbog čega je sklona poleganju. Seme krupnika raste u zatvorenoj ljusci, pa je stoga bolje zaštićeno nego seme drugih vrsta, ali je proces prerade dosta skuplji i komplikovaniji. Krupnik sadrži dosta proteina i predstavlja odličnuj zamenu za pšenično brašno u različitim vrstama hleba, peciva i kolača, a ne izaziva alergijske reakcije, zbog čega se danas sve više uzgaja.
Setva i sadnja pšenice
Pšenica se ne uzgaja kao monokultura jer je na taj način podložnija oboljenjima. Povoljne pretkulture za pšenicu su pasulj, grašak, suncokret, uljane repice i šećerne repe, kao i kukuruz i soja.
Za setvu pšenice pogoduju duboka i umereno vlažna zemljišta bogata humusom. To su pre svega aluvijalna zemljišta, livadska crnica i plodna gajnjača. Pšenici odgovaraju blago kisela tla sa pH vrednošću od 6.5 do 7. Tla koja su bogata hranljivim materijama nije potrebno često đubriti.
Pre setve trebalo bi obraditi tlo tokom letnjih meseci. Nakon uklanjanja pretkultura zemljište treba plitko zaorati i duboko istanjirati kako bi se očuvala vlaga i otklonili ostaci pređašnjih kultura. Potom se vrši đubrenje mineralnim đubrivom, a zemljište se ponovo preorava kako bi se đubrivo što bolje unelo u zemlju. Pre setve bi bilo poželjno usitniti površinski sloj zemlje jer će u suprotnom biljke klijati jednolično.
Seme pšenice treba tretirati fungicidima na bazi bakra i sredstvima protiv biljnih bolesti. Setva se obavlja u oktobru, u zavisnosti od vremenskih prilika i sorte koja se koristi za setvu. Po hektaru se seje od 250 do 300 kilograma semena i na taj način se može dobiti između 600 i 700 biljaka.
Gajenje (uzgoj) pšenice
Za gajenje pšenice najpogodnija je kontinentalna klima, a da bi zrno proklijalo, temperatura treba da iznosi od 14°C do 20°C. U takvim okolnostima pšenica će niknuti za manje od nedelju dana. Što je temperatura niža, klijanje se odvija sporije, pa tako na temperaturama nižim od 7°C pšenici za klijanje treba i do 20 dana. Ukoliko je prekrije sneg može podneti i niže temperature. Biljke koje su već razvile koren i imaju dovoljno hranljivih materija mogu izdržati temperature i do -20°C.
Održavanje pšenice
Iako pšenica može rasti na mestima sa različitim rasporedom i količinom padavina, najbolje će uspevati ako je osigurano od 650 do 700 litara padavina po kvadratnom metru. Najviše vode zahteva u fazi nicanja, ali ako biljke imaju manjak vode u vreme formiranja klasova, oni će biti manje plodni, a samim tim će i prinosi biti manji. Ako se biljke budu adekvatno navodnjavale biće osigurano krupnije zrno.
Kod gajenja ozime pšenice u proleće treba rastresti površinski sloj zemlje putem rotacijskih motika kojima se uništava korov i ograničava isparavanje tla.
Zasade pšenice treba štititi protiv korova, što se realizuje putem herbicida, u proleće kada intenzivno rastu, mada je ekološki prihvatljivije držati se plodoreda.
Đubrenje pšenice
Što se tiče đubrenja, pšenici je potreban natrijum u količini od 140 do 200 kg/ha, fosfor u količini od 70 do 130 kg/ha, kao i kalijum u količini od 80 do 140 kg/ha.
Đubrenje pšenice vrši se u tri faze:
- đubrenje pre setve
- osnovno đubrenje
- prihranjivanjem u vreme vegetacije
Đubrenje pre setve služi kako bi se biljkama omogućile sve hranljive materije koje će biti potrebne za klicanje i razvoj. U tu svrhu se koriste mineralna đubriva, a u zemljište se unose prilikom tanjiranja.
Kod osnovnog đubrenja unosi se oko 300 kg urea đubriva, 10-30-20 ili 500 kg NPK đubriva u razmeri 8-26-26.
U vreme vegetacije obavlja se prihranjivanje u dva navrata. Prva prihrana obavlja se pri bokorenju, a druga pri vlatanju. Tada se dodaje do 60 kg/ha natrijuma. Ako se na pšenici uoče simptomi nedostatka natrijuma i nakon te dve prihrane natrijum se može dodati i po treći put, u korektivnoj prihrani.
Bolesti i štetočine
Gajenje pšenice može biti praćeno bakterijskim i gljivičnim bolestima, posebno u vlažnim predelima. Pšenica je podložna obolevanju od smeđih u žutosmeđih pega na listovima, kao i žitne rđe i pepelnice.
Od štetočina se u proleće na sadnicama mogu pojaviti štetočine kao što je žitni balac, žitna lema, kao i različite vrste grinja i gusenica.
Većina bolesti pšenice može se sprečiti setvom zdravog semena i dezinfekcijom istog pre sadnje, kao i primenom fungicida i ostalih hemijskih sredstava za zaštitu.
Berba (žetva) pšenice
Žetva pšenice može se odvijati u jednoj ili više faza.
Jednofazna žetva pšenice
Jednofazna žetva može se vršiti kada su zrna pšenice u voštanoj fazi zrelosti, a realizuje se u periodu od pet to osam dana. Žetva se obavlja kombajnom i gubitak zrna ovakvom vrstom žetve je minimalan.
Dvofazna žetva pšenice
Dvofaznoj žetvi prethodi košenje pšenice na otprilike 20 cm visine, potom sledi sušenje u otkosima, a nakon toga, vršidba kombajnom. U odnosu na jednofaznu žetvu, ovakav način žetve omogućuje pravovremenu žetvu i postizanje boljeg prinosa, ali isto tako postoji veća mogućnost od osipanja zrna i njegovog prosipanja.
Skladištenje pšenice
Kako bi se sprečio razvoj plesni i omogućilo dugo skladištenje, zrna pšenice treba osušiti na suncu ili u sušarama.
Kod sušenja na suncu, zrna se rasprostiru u tankom sloju na prethodno pripremljenoj podlozi. Pšenica povremeno zahteva prevrtanje, a pre zalaska sunca skuplja se na gomilu i prekriva ceradom. Na ovaj način mogu se sušiti manje količine, jer je potrebno dosta prostora, a sušenje traje duže i potrebo je uložiti velike napore.
U sušarama se brže mogu osušiti veće količine pšenice. Zrna se mogu sušiti toplim vazduhom ili toplim smesama plinova, s tim da temperatura ni u kojem slučaju ne sme prelaziti 40°C.
Kao i ostale žitarice, pšenica se skladšti i čuva u silosima. Silose je potrebno dobro očistiti od ostataka pređašnjih kultura ili eventualnih štetočina. Silosi ne smeju biti oštećeni, već dobro izolovani od vlage i sunca. Pre skladištenja, potrebno ih je dezinfikovati, kao i samu pšenicu, jer postoji mogućnost da sa njom dođu i štetočine koje će ugroziti čitav prinos.
Upotreba pšenice
Osim u kuhinji i kulinarstvu, primena i upotreba pšenice nadaleko je poznata i u narodnoj medicini posebno zbog svog lekovitog svojstva.
U kuhinji
U kuhinji se koriste seme i klice pšenice. Pšenične klice se mogu dodavati u variva, palačinke, zdrave napitke i jogurt. Bogati su različitim nutrijentima i imaju povoljno dejstvo na ljudski organizam.
Ako se za pripremu jela koriste cela zrna pšence, njih bi prethodno trebalo natopiti između 8 i 12 časova. Zrna se kuvaju oko sat vremena u osoljenoj vodi, a nakon toga mogu se dodati pitama, hlebovima, prilozima, čorbama i salatama. Isto tako, mogu se dodati i salati od paradajza, paprike, tofu sira, kao i riži, sušenom voću, brusnicama i grožđicama. Dobro se kombinuje i sa mahunarkama, korenskim povrćem, krompirom i šampinjonima.
Mekinje ili pšenične pahuljice mogu se konzumirati za doručak, kuvane ili u vidu kaše, ili natopljene u mleku ili jogurtu. Od pšenice se pravi i čuveni kus-kus, koji je izuzetan prilog uz druga jela.
U medicini - lekovita svojstva
Čak 71% sastava pšenice odnosi se na ugljene hidrate, a bogata je i mineralima, vitaminima, kao što su piridoksin, tiamin, niacin i folna kiselina. Od minerala sadrži fosfor, selen, bakar, magnezijum, mangan, cink i gvožđe.
Lekovita svojstva pšenice zavise od oblika u kojem se konzumira i od načina na koji je obrađena. Pored mekinja i klica, najzdravija su cela zrna pšenice jer sadrže sve važne nutrijente.
Nerafinisana zrna pšenice su dobar izvor ugljenih hidrata i proteina. Pomažu u smanjenju rizika dijabetesa tipa II, kao i srčanih bolesti.
Celovita zrna pšenice sadrže fitoestrogen koji pomaže očuvanju krvnih sudova, smanjuje nivo holesterola i ubrzava različite metboličke procese.
Između ostalog, pšenica je zbog velikog procenta proteina dobra za probavu jer pomaže pražnjenje creva i smanjenuje rizik od nastanka bolesti debelog creva.
Fenoli i fitonutrijenti iz pšenice imaju antioksidansno delovanje i podstču izbacivanje toksina iz organizma i smanjuje rizik od pojave bakterijskih i virusnih bolesti.
Istorija pšenice
Pšenica vodi poreklo sa Bliskog Istoka, gde se uzgajala pre 8.000 gonina pre nove ere. Kasnije se proširila na teritorije današnje Indije, Egipta, Grčke i Kipra, dok se na prostorima Nemačke i Španije pojavila pre 5.000 godina pre nove ere. Danas je najznačajniji ratarski usev i predstavlja četvrtinu ukupno zasađenih obradivih površina u svetu.
Zbog povoljne agronomske prilagodljivosti i mogućnosti da raste na područjima od nivoa mora pa do područja preko 4.000 metara nadmorske visine, smatra se jednim od osnovnih komponenata prehrane. Osim toga, izuzetno je jednostavna i laka za skladištenje i lako se pretvara u brašno.
Foto: Hans Braxmeier/Pixabay
Ostavite odgovor