Iako gajenje pečurki može biti naporan i dug proces, zahvaljujući detaljnim uputstvima koje smo spremili za vas, možete uspešno gajiti bilo koju vrstu bez većih prepreka. Pogledajte najkompletniju listu svih vrsta pečurki koje uspevaju na našim prostorima. Doznajte kada je savršeno vreme za njihovu setvu, kako napraviti pravilnu pripremu zemlje, koliko često i kako ih zalivati i hraniti te još mnogo svrsishodnih saveta za ljubitelje gajenja pečurki.
Pečurke za gajenje
Pečurke ne pripadaju nijednoj grupi, one su vrsta sama za sebe. Organizmi bez hlorofila, sastavljeni od jedne ili više ćelija. S obzirom da nemaju hloroplaste, računamo ih kao heterotrofne organizme – organizme koji da bi preživele konzumiraju potrebne ugljene hidrate iz organske materije.
Takođe su i saprofiti, jer se hrane organskom materijom koja ostaje iza mrtvih bića. Bez prisustva pečurki, organske materije biljnog porekla ne bi se mogle razgraditi u prirodi, a smatra se i da bi se bez pečurki šume ugušile u otpadu.
Pečurke takođe pripadaju grupi parazita jer napadaju druge biljke (uključujući i druge pečurke), životinje i ljude. Mogu da apsorbuju hranu iz žive ili nežive organske materije kroz mrežu tankih hifa.
Popularnost pečurki postoji od početka 20. veka, kada su postale veoma tražene zbog svojih vrednih hranljivih svojstava. Sadrže gotovo sve esencijalne i neesencijalne aminokiseline, vitamine, minerale, ugljene hidrate i malu količinu masti.
S obzirom na to kako stvaraju spore, možemo ih klasifikovati kao:
- mješinarke
- plesan
- stapčarke
Pečurke mogu živeti u zajednici sa drugim vrstama, od kojih obe imaju koristi. Konkretno, zadržavaju vodu u miceliju, a kroz koren uzimaju organsku materiju iz vode koja im je potrebna za rast.
Mogu se razmnožavati nespolno i spolno, ili pupoljkom i sporama. Međutim, najjednostavniji način je vegetativno, to jest odvajanjem micelija.
Postoje razne vrste pečurki, a pored jestivih i otrovnih, neke se koriste u medicinske, halucinogene i psihoaktivne svrhe. Procenjuje se da u svetu postoji više od milion i po vrsta pečurki, a samo polovina njih je naučno opisana.
Smatra se da Srbija ima odlične uslove za gajenje pečurki, ali mnoge se i dalje uvoze iz Kine. Iako je geografski mnogo manja od Kine, ima povoljne agroekološke uslove i pogodnu zemlju za gajenj pečurki, ali Kina i Holandija nastavljaju da preuzimaju vodeću ulogu u njihovom uzgoju, iako imaju znatno manje povoljne uslove.
U Srbiji se uglavnom gaje šampinjoni i bukovače, a važno je naglasiti da se gajenje bukovače više isplati jer je zarada mnogo veća. Takođe, nije kultura koja je zahtevna za kultivaciju, zapravo je veoma jednostavna.
Pečurke se mogu gajiti u plastenicima i staklenicima, pa čak i na drveću. Međutim, spoljašni prostor nosi i više rizika jer na te uslove ne možete uticati toliko koliko možete u zatvorenom.
Za gajenje jestivih pečurki potrebno je obezbediti gotov i necepljen supstrat i zadovoljiti uslove toplote, vlage i svetlosti. Potrebno je imati prostor u kome se pečurke redovno uzgajaju kako bi se provetravale i brale svaka dva do tri meseca.
Pri rukovanju s pečurkama važno je držati alate i ruke čistim, a ako planirate gajiti pečurke na drvetu, trebate da vodite računa o tome da drvo bude zdravo, bez znakova propadanja ili bolesti.
Pored jestivih pečurki, u potražnji su i lekovite pečurke poput reishi (reiši), shiitake (šitake), Cordiceps i drugih, čija je cena čak tri puta veća od gore navedenih vrsta.
Srbija ima veliki potencijal za gajenje pečurki i samo treba malo više mašte, jer na našem prostoru, osim pomenutih pečurki mogu uspeti i baršunasta panjevčica, jablanovača, hrastova sjajnica, slamnatica i sunčanica. Konzumiranje pečurki je u porastu, a razlog za to je povećana svest o ovoj hranljivoj namirnici.
Foto: Pixabay